Poslednji put sam te video u oktobru. Namrgođenu i neispavanu. Zlovoljnu od života, istrošenu od pokušaja da me razumeš. Uputila si mi nemi pozdrav te nastavila pravo. Ka onome što će između nas ispisati put. I otići ćeš nekamo, nebitno kud.
Red asfalta. Red zebrinih pruga i tramvaj zvani sedmica. Korak što se takmiči sa prethodnim i slow motion u nastajanju. Tup zveket metala po šinama i tvoja maslinasta šubara što nestaje u unutrašnjosti izanđale zveri.
A onda, napokon slobodna, krećeš na put. Ovaj put sama. I ideš nekamo, neznano kud.
*
Upoznao sam te u oktobru. Nasmejanu i vedru – spremnu da postaneš moj Đepeto. Poput majstora sastaviš polomljene delove i zabašuriš ih koncem ili lepkom.
Red nadanja. Prijatna strepnja. Vazduh ispunjen čekanjem. I baš tu, između kineske hrane i hladnog čaja od hibiskusa, dok je tvoja mačka po ćoškovima progonila zamišljenog miša, shvatio sam da smo skupa krenuli na put. Uhvatili voz za, kao i uvek, neznano kud.
*
Prva klasa kupea. Samo ti, ja i imaginarni mašinovođa. Te godine smo krstarili opasnim prugama uz tek par prisilnih zaustavljanja. Prvi put kad si umrla ti. Drugi put kad sam izdahnuo ja. I uvek, nalik pačetu iz ljuske, izmileli bi novi. Naizgled čisti. Malo manje divlji. Ponovo spremni za let.
Sećam se da si često čitala Šekspira. U pauzi između sreće i smejanja. Nakon nekoliko stanica, oporavljala bi se od plakanja. I opet bi brže-bolje pobegla u već dobro poznata sanjarenja, pokušavajući da odagnaš slutnje. Tada bi, ne znam ni sad zašto, čitala Ibzena.
Red slomljenih čaša i prazne kesice od cimeta. Srča ispod bosih stopala, jedan preostali končić za šivenje, a sto, najednom, tesan za oboje.
Čudno, mislio sam da sam ja taj što se stalno para... Onaj što je oduvek najviše od svih voleo da sanja.
Najednom hladni. Nalik vetru što kroz otvoren prozor prodire u kupe. Posve strani, dok voz usporava, a mašinovođa pijan drema. Već možemo da čitamo epitafe na stanicama kroz koje milimo, ali istrajno prkosimo, odugovlačeći ovaj intermezzo.
Jer, napokon, dovoljno puta smo umirali. Previše da bi sada odustali. Mislimo o tome kako se volimo. Ne. Pričamo o tome kako smo se voleli. Ne. Govorimo kako smo se mogli voleti.
„Ipak...“, mucam dok voz ulazi u tunel.
*
Jednom si mi kazala kako u pomorandžinoj kori ima najviše vitamina. Nije me to dojmilo. Nikada me nije zanimala spoljašnjost. Takođe si mi rekla kako veštačko cveće nije podobno za grobove. „U njemu nema mirisa. Ono ne vene, stoga i ne živi“, tvrdila si uporno.
Ipak, ćutala si kada je kupe oblila neonska svetlost. Lažna kao i naše nade. Gledala ka stropu. Ka mestu za prtljag sa koga su visili delovi. Pomalo moji. Naročito tvoji.
Izlazimo iz tunela. Red ruku. Malo krvi i nekoliko centimetara tuge. Prigodno okolnostima, ništa više od toga. Uostalom, oboje smo mrzeli patetiku. Naročito oproštaje. Možda smo zato rečenice filovali rimama, a o životu govorili u metaforama. Nismo znali bolje.
I baš tu, između odbeglih udova za pokupiti i manjka konca za ušiti, dok je tvoja mačka u ćošku napokon slistila zamišljenog miša, shvatio sam da je oktobar obrnuo krug. To više nije bio naš voz za neznano kud.
Stanica Rastanak pisalo je na kućici od trošne cigle.
*
Poslednji put sam te video u oktobru. Namrgođenu. Tuđu. Izlomljenu od pokušaja da me sastaviš. Spakovala si svoje delove u kofer sa knjigama, pa nastavila dalje.
Red godina. Bleda sećanja i tramvaji što iznova vrte krug kovitlajući u sebi nove ljude, nespremne za život koliko i za smrt. Nikada te nisam sreo u jednom od njih, verovao sam da si već davno pronašla put. Spasila se iz lavirinta za neznano kud.
No, maslinasta šubara, omeđena ljudima, što je tog dana pedalj po pedalj ka meni plovila, dok celu tebe ispod sebe nije prikazala, otkrila je istinu. Nimalo se nisi promenila. I dalje si, kao i ja, za nečim ili nekim tragala. Nekamo putovala.
Ali za razliku od mojih istrošenih cipela, čizme su ti bile nove. Uglačane i sjajne. Lice sveže – mladost nenarušena godinama. Kao što rekoh, ništa se nisi promenila. Možda si samo milimetar previše na sebe ličila. Ili mi se pričinjavala. Jer jednako kao u mojim mislima, stajala si i ćutala. Gledala kroz zamagljeni prozor tramvaja zvanog sedmica. Brojala stanice do novog skretanja. Navikavala se na još čekanja.
Tihi i tuđi. Kao da nikad nismo bili naši. Posve strani, dok tramvaj usporava, a déjà vu se bliži kraju.
„U veštačkom cveću nema mirisa“, rekla si dugokosom mladiću što se stvorio pokraj tebe. Onom što je i previše podsećao na prošlog mene. „A ono što ne vene, to i ne živi.“
Poput padobranca stupio sam na asfalt.
Smesa izmešanih udaha i izdaha. Malo zebrinih pruga i prozirni tramvaj sedmica. Juri paralelom unutar kruga, do krova načičkan putnicima. Onih što stižu, a nikada ne stignu. Onih što žure, a ne znaju kuda.
Na trenutak, kao u kakvom snoviđenju, nemoćan da razlučim stvarnost od obmane, čujem žamor svakojakih glasova. Žena, dece i staraca. More pridika, nada i žaljenja. Među putnicima si ti, tiha i umorna.
Stiskaš svoju torbu sa knjigama i iz nje po ko zna koji put nevoljno vadiš Ibzena.
Priča „Putovanje“ objavljena u Rukopisima 40.
Коментари
Постави коментар