Menefer, žena ka-sveštenika Sefa, stajala je pokraj vrata i posmatrala kako u unutrašnjosti kuće vatreni plameni gutaju ćilime, te nastavljaju putem zasvođenog krova. Sklopila je oči i ruke položila na lanenu haljinu. U Tebi je bio osmi dan drugog meseca leta, i uprkos vatri što je proždirala, noć je izvana bila ledena. Menefer je jasno u sećanje mogla da dozove sliku svog malog i bolešljivog sina Khalfanija kako sneno hodi nišom, noseći u ruci izrezbarenu igračku. Uspevala je da dočara njegovu glavicu, omeđenu kosom boje noći, kako hita ka kraljevstvu mrtvih, mukotrpno tragajući za Ozirisom. Ozirisom koji ga je napokon dozvao sebi. Okrenula se i osmotrila Sefa što je, nezgrapan i ukočen, ostao pogleda prikovanog za plamene koji su gutali njihov dom. Za plamene koje je sam stvorio. Povratka nije bilo. Živeti više nije bilo lagodno, niti željeno. Ne posle svega. „Vreme je“, kazao je Sef, te krenuo ka grobnici što se uzdizala na litici. Menefer ga je ćutke pratila. U pogrebnoj odaji, na
Poslednji put sam te video u oktobru. Namrgođenu i neispavanu. Zlovoljnu od života, istrošenu od pokušaja da me razumeš. Uputila si mi nemi pozdrav te nastavila pravo. Ka onome što će između nas ispisati put. I otići ćeš nekamo, nebitno kud. Red asfalta. Red zebrinih pruga i tramvaj zvani sedmica. Korak što se takmiči sa prethodnim i slow motion u nastajanju. Tup zveket metala po šinama i tvoja maslinasta šubara što nestaje u unutrašnjosti izanđale zveri. A onda, napokon slobodna, krećeš na put. Ovaj put sama. I ideš nekamo, neznano kud. * Upoznao sam te u oktobru. Nasmejanu i vedru – spremnu da postaneš moj Đepeto. Poput majstora sastaviš polomljene delove i zabašuriš ih koncem ili lepkom. Red nadanja. Prijatna strepnja. Vazduh ispunjen čekanjem. I baš tu, između kineske hrane i hladnog čaja od hibiskusa, dok je tvoja mačka po ćoškovima progonila zamišljenog miša, shvatio sam da smo skupa krenuli na put. Uhvatili voz za, kao i uvek, neznano kud. * Prva klasa kupea. Samo ti, ja i im