MRTVI KHALFANI

Menefer, žena ka-sveštenika Sefa, stajala je pokraj vrata i posmatrala kako u unutrašnjosti kuće vatreni plameni gutaju ćilime, te nastavljaju putem zasvođenog krova. 

Sklopila je oči i ruke položila na lanenu haljinu. U Tebi je bio osmi dan drugog meseca leta, i uprkos vatri što je proždirala, noć je izvana bila ledena.

Menefer je jasno u sećanje mogla da dozove sliku svog malog i bolešljivog sina Khalfanija kako sneno hodi nišom, noseći u ruci izrezbarenu igračku. Uspevala je da dočara njegovu glavicu, omeđenu kosom boje noći, kako hita ka kraljevstvu mrtvih, mukotrpno tragajući za Ozirisom.

Ozirisom koji ga je napokon dozvao sebi.

Okrenula se i osmotrila Sefa što je, nezgrapan i ukočen, ostao pogleda prikovanog za plamene koji su gutali njihov dom. Za plamene koje je sam stvorio. Povratka nije bilo. Živeti više nije bilo lagodno, niti željeno. Ne posle svega.

„Vreme je“, kazao je Sef, te krenuo ka grobnici što se uzdizala na litici. Menefer ga je ćutke pratila.

U pogrebnoj odaji, načinjenoj od nepečene opeke, ležalo je očuvano telo dečaka. Nauljano i mirišljavo. Strpljivo je čekalo da pođe u novi život. Onaj koji mu je namenio Oziris. Na njemu je samo bilo da pronađe ispravan put. Menefer više ništa nije mogla da učini. 

Žena se približila telu, pa na dečakovo čelo, nalik ovozemaljskom oproštaju, utisnula poljubac.

„Nemoj zalutati, mili“, rekla je majka.

Potom se odmakla i napustila grobnicu, dopuštajući Sefu da Khalfanijevo telo uredi za pogreb, obloži ga zavojima, te položi u kovčeg.

Obgrljena ledenom noći Tebe i zagledana u Nil, žena je u misli dozvala, bolešću optočeno, mališanovo lice. 

*

Ležao je na šarenolikim jastucima i poluzatvorenih očiju promatrao mesec što se nakačio na prozor. Ni na jedan način nije joj stavio do znanja da ga je telo bolelo, a duša kidala u delove. No, Menefer je znala da je Khalfani, iako još uvek dete, bio previše obziran da bi išta slično učinio.

I najednom, ni sama ne znajući kada, ali shvatajući zašto – odlučila je. Morala je da prihvati žrtvu. Kao što bi svaka majka na njenom mestu učinila. Misao joj se, nalik grmljavini, prelomila telom. Potom se oblikovala u najbezbolnije rešenje. Najbezbolnije za njega. Jedino je Khalfani bitan, zaključila je.

„Utrljaću ti miomirisnog ulja“, kazala je smešeći se, pa to i učinila. Kada je završila, spustila se pokraj nagog dečaka i dlan mu položila na grudi. Tek pošto je sunce prodrlo u kuću, a jastuci ispod sinovljevog tela zasjaili pod svetlošću zraka, primetila je da se Khalfani više ne miče. Jedino su mu još oči odisale živošću dok je njima prelazio nišom, pokušavajući da sagleda poslednji prizor pred smrt.

„Još malo“, utešila ga je šapatom. „Još malo, mili moj, i opet ćeš živeti u kraljevstvu Ozirisovom. Sasvim lak i oslobođen stega ukletog  života.“

Sklopila mu je kapke kada je izdahnuo. 

*

Pošto je u kovčeg, skupa sa knjigom mrtvih, položila i poslednju amajliju, Menefer je zajedno sa Sefom napustila grobnicu. Jutro nad Tebom se već bilo rodilo. Blještaviilo sunca se stopilo sa peskom. Žena je pala na kolena i pogledala u ka-sveštenika, pružajući mu bodež. Svečano ga je primio. Više nije bio njen muž, znala je Menefer dobro. U njemu je nalazila spas ili osudu.  

„Učini ono što moraš“, rekla je pokorno, „ali ne zaboravi vreme koje smo delili. Van ovog ukletog grada možemo ponovo trajati u kraljevstvu mrtvih.“

„Ne svi i ne skupa“, promrmljao je ka-sveštenik i u Meneferinim očima uočio prisustvo straha. Straha koji u ženi nikada pre nije video. 

Znala je na šta je Sef mislio, ali bilo je kasno da se pobuni. Da moli. Da pokuša da dokaže svoju žrtvu. Zatvorila je oči misleći na Khalfanija i nadajući se da će čovek pred njom moći da joj pruži oprost. Da će Oziris razumeti majčinsku ljubav i nagraditi samilost njenog čina. Da će je primiti k sebi.          

Umrla je verujući u to. 

*

Iako mrtva, Menefer je osećala. Vreme kako teče. Strepnju koja struji. I taman kada je pomislila da čekanju nikada neće doći kraj – senka joj je obasjala put. No, to nije bio put ka kraljevstvu Ozirisovom, znala je Menefer i pre nego što je mogla da vidi mesto u kom se obrela. To nije bio grad gde ju je Khalfani raširenih ruku čekao da mu dođe. Niša u kojoj bi mogla da nastavi da ga voli. Majčinski. Slepo. 

Sebično. Čula je Menefer svoje misli, pa pokušala da se od njih odbrani. Nikako sebično! Samo predano. 

Pošto ih je sasekla oštricom majčinske ljubavi, Menefer je pažljivo osmotrila grad u kom se našla. Ne razlikuje se toliko od Tebe. U pravi mah je zaključila, te dopustila da joj dušu obgrli hladnoća pri toj spoznaji. Ne toliko različito od života. Jednako ukleto, dodala je, pa pogledala ka mestu opasanom svetlošću. Tamo sa druge strane, mislila je mrtvilom izgubljena Menefer, sada u svetlu bezbedno živi  mrtvi Khalfani. 

I u tom trenutku ponizno je prihvatila cenu za odluku koju je načinila. Cenu za to što ga je oslobodila. Što se za njega žrtvovala. Verovala je da bi svaka majka tako postupila. 

Menefer koraknu napred, pa poče pratiti senku što ju je vodila dublje u podzemne ponore, neistražene predele tamne strane smrti, nijednog trenutka ne osetivši grižu savesti.

Priča „Mrtvi Khalfani“ objavljena u zbirci „Grad ukletih“ (Presing)